Цитат:

Тада би били позвани сви добровољци из српско-турског рата који су још у животу — а има их тако једно хиљада — да свако поднесе молбу и да на исту прилепи таксену марку од 0,50 динарских.

Свакоме би тада од тих добровољаца припало при деоби по 0,50 динара, што је сасвим доста кад се узме у обзир да је тиме покривена тачно она сума коју је молилац издао за таксену марку.

Овај текст износи на видело две теме: прво, како се бирократија неумољиво шири док не заузме сва постојећа средства; и друго, како је често корисније правити једноставнији и ефикаснији систем, па макар био и мање праведан, него праведнији и сложенији систем чије ће одржавање појести сву корист од праведности.

„Политика“ је 1907. коштала 5 пара, док данас кошта 35 динара, па ако њу узмемо као индекс, све бројке из текста треба помножити са 700 да би се добиле вредности у данашњим динарима, односно са 7,3 да би се добиле вредности у данашњим еврима. ХоверујтеЗалебдите стрелицом изнад бројке за данашње вредности.

Један милион

Милион динара не може бити ни главни згодитак, не може бити ни мираз девојачки, не може бити ни зарада, ни поклон.

Милион динара могу бити или сума са којом је какав благајник којега од великих новчаних завода отпутовао у Америку, или сан каквог практиканта који је, пошто није вечерао, легао да спава; или, најзад, то може бити дефицит у буџету малих држава, као што је наша.

Али, милион о којем хоћу данас да говорим није ни једно, ни друго, ни треће.

То је онај милион који је италијанска народна скупштина изгласала да се из државне готовине, а у част стогодишњице Гарибалдијеве, раздели међу Гарибалдијеве борце који су још остали у животу.

Стари и уморни борци, које је и досад помагала благодарна Италија, добиће сада обилате суме са којима ће у миру и изобиљу дотрајати последње дане.

Кад сам то прочитао у новинама, паде ми нешто на памет како би то лепо било кад бисмо се који пут тако и ми сетили својих добровољаца, па ако не можемо милионима, а оно бар једном стотином хиљада. И одмах сам сео да направим рачун, колико би од те стотине пало на сваког нашег добровољца.

Ето тога рачуна, са претпоставкама да је наша држава вотирала већ 100.000 динара да се поделе добровољцима.

Прво и прво, морала би се образовати једна комисија која би израдила спискове добровољаца и прибрала све потребне податке о њима. Рад те комисије, којој би се одредиле дијурне, не би коштао скупље од 20.000 динара.

Чим би та комисија свршила посао, образовала би се друга, којој би било стављено у задатак да, према сабраним подацима, класифицира добровољце у две, три или четири категорије, како би сиротнији добили већу помоћ, а они који су колико-толико у стању, мању помоћ.

Та би комисија, богами, морала да ради два и три месеца и, разуме се, њене би дијурне изнеле бар 30.000 динара. Али би ипак остало 50.000 за деобу.

Чим би та комисија свршила рад, појавиле би се жалбе на њен рад. Једни би доказивали да треба да дођу у прву а не у четврту категорију, други у другу итд.

Да би извидела све те жалбе, њихову оправданост, морала би се образовати нова комисија, која би, богами, морала врло дуго радити и која би најзад морала коштати бар 20.000 динара, што није много, јер би ипак остало још 30.000 динара да се раздели међу добровољце.

Разуме се, да се тај рад води и администрира, морало би постојати и нарочито канцеларијско особље које би такође коштало бар 9.500 динара, те би у свему остало 20.500 динара да се раздели.

Е, кад би све то тако сређено и уређено било, морала би се образовати комисија која ће извршити деобу новца. Рецимо да та комисија не би коштала више од 20.000 динара, па ипак би остало 500 динара за деобу.

Тада би били позвани сви добровољци из српско-турског рата који су још у животу — а има их тако једно хиљада — да свако поднесе молбу и да на исту прилепи таксену марку од 0,50 динарских.

Свакоме би тада од тих добровољаца припало при деоби по 0,50 динара, што је сасвим доста кад се узме у обзир да је тиме покривена тачно она сума коју је молилац издао за таксену марку.

Тако би то било код нас, и ја не знам зашто Италија не припита нас како да изврши деобу оног милиона. Ми бисмо јој дали пријатељски савет.

Владарске посете

Отворите које хоћете новине и завирите у коју хоћете рубрику, па ћете свакога дана наћи по једну нову вест: те владалац отпутовао тамо, те онај тамо. Узмували се па само јуре кроз Европу.

Ја не знам због чега и на који начин наиђе тако наједанпут тај владарски наступ за путовање. Да ли њихова величанства засврбе табани, или — можда — од многога седења на престолу осете да ће добити владалачке жуљеве?

А право да вам кажем, мени се та владалачка лутања не допадају тако много; увек се ту изроди неко дипломатско или политичко чудо! Оно, истина, владари када се састану говоре један другом врло лепе речи. „Пијем у здравље ваше земље!“ — каже на пример један; „И ја пијем у здравље ваше земље!“ — одговара му други. Али то топло наздрављање свршава се често тиме што то међусобно „пијем у здравље ваше земље“, кад се преведе, често значи: да они пију за покој душе неке земље.

И после, право да вам кажем, то често путовање владалаца учиниће још да ће европска политика постати потпуно путничка политика. Све ће се тако уз пут свршавати, и онда ће, видећете, свака држава осетити потребу да има по два владаоца: један ће као бити седећи владалац, а други путујући владалац.

Они седећи владаоци биће потребни држави због разних парада, а они путнички личиће на трговачке агенте који путују са мустрама. Ја не знам, додуше, какве ће они мустре носити, али извесно мустре слободе народа над којима владају и оних над којима би завладали.

Боже мој, ала би то лепо било кад би се тако уредило, а како је пошло, врло је вероватно да ће на крају крајева тако и бити.

Још ме једно питање врло мучи код ових владарских лутања. Да ли они путују зато што се осећају сигурно код куће, или, напротив, зато што се не осећају сигурни код куће. И онда, да ли се њихови народи радују када су на путу, а жалосте када се врате, или обратно.

То бих волео да знам, јер видим и обрнуте појаве. Бугарски народ, на пример, не воли да му владалац путује, а он ипак зато путује; док грчки народ изгледа да би волео да му владалац путује, али он то неће.

Откад Грци вичу своме Георгиосу:

— Ористе, ористе!

А он им увек одговара:

— Нека хвала, остаћу код куће.

— Ама изађи мало из Грчке, промени климу! — веле му учтиво Грци.

— Ефхаристо — одговара им он и ухватио се грчевито за престо, па се и ногама уплео за пречаге на престолу.

Ето, дакле, има и таквих владалаца који не воле да путују.

Па има их свакојаких, не може човек ни да се сети свих њихових особина.

Бранислав Нушић

Жандарми курсисте

Дакле, сад су и наши жандарми положили испите, и то се сматра као да су свршили виши курс, јер сваки од њих, пре но што је и постао жандарм, свршио је извесно нижи курс.

А замислите како је то лепо што ћемо одсад имати школоване жандарме, јер, најзад, признаћете и сами, да ту има неке разлике кад вам жандарм сасвим простачки опсује оца или кад вам, рецимо, опсује и оца и мајку, али сасвим правилно, граматички.

Па онда, није само то. Жандарми су се извесно сад у школи вежбали у боксовању, и први пут кад буду мували грађане песницама, осетиће грађани извесну разлику између школованих и нешколованих жандарма. Тако, нпр., нешколовани жандарм груне те песницом ма где, где стигне, док школован ће одсад право у слезину, тако да ти очи сену, и у души мораш признати да је тај добро положио испит.

Био сам баш прекјуче присутан кад су полагали испите и, богами, милина их је било слушати.

Узме председавајући професор писаљку па се задуби у списак ђака, задуби па тек:

— Нек изађе бр. 734.

А ђак број 734 тресне тек чизмама пред њим да се сви прозори на школи затресу.

— Реци ти мени… овај — узеће реч професор — реци ми шта ћеш ти рећи грађанину кад видиш да просипа помије на улицу?

А ђак бр. 734 одсалутира па тек почне:

— Ја ћу рећи… рећи ћу… овоме… ја ћу рећи грађанину: Стоко једна, зар не нађе на друго место!

— Да, могао би и тако, али ти си дужан истовремено грађанина да упутиш на вршење наредаба и да му кажеш шта да ради са помијама?

— Па овај… — чеше се бр. 734 — ја ћу да му кажем: Да почистиш ово што си просуо по улици, јер ћу да ти савијем шију па ћеш да посрчеш ове помије.

— Е добро! — наставља професор — ти, рецимо, опоменеш грађанина, а он не поступи по тој опомени, како ћеш га други пут опоменути?

— Ја ћу му рећи: Слушај, бре, немој двапут да ти кажем, и показаћу му песницу.

После овога одговора, професори почеше међу собом да шапућу нешто, и пошто констатоваше да су броју 734 дали доста тешко питање, решише да му поставе лакше:

— Реци ти мени шта ћеш да радиш кад нађеш на улици да се двојица туку?

— Опалићу шамар и једном и другом.

— Добро, то је рецимо као онако уз пут. Али шта ћеш ти њима као власт да кажеш?

— Па… рећи ћу им: Оца вам вашег, овде сте нашли да се бијете.

— Лепо, али реци ми: на који ћеш начин ти да сазнаш ко је од њих двојице крив?

— Нећу ни да сазнајем! — одговара бр. 734 одлучно.

— Како нећеш ни да сазнајеш?

— Па тако. Отераћу их обојицу у кварт, па тамо нека се раскрсте ко је крив.

Ето, такав је отприлике изгледао испит. Можемо, дакле, бити мирни ми престонички грађани: стекли смо школоване жандарме.

Сад, међутим, чујем да су и лопови решили да отворе једну своју школу, јер не желе ни они да заостану за жандармима. Не могу се оно нешколовани носити са школованим жандармима.

Нису догађаји ваљда тако луди, па да груну сад, за време бањске сезоне. Знају они да није ред узнемиравати људе кад се одмарају.

Или ово:

у Арбанији револуција и устаници заузели већ све вароши око наше границе — ал’ шта се то нас тиче

Можда ипак најпре ово:

Е, кад је тако, ми ћемо, догађаји, чекати, док ви посвршавате те послове.

Пред догађајима

„Ми смо пред догађајима“, почињу последњих дана своје чланке наши листови, а завршавају их са: „Догађаји су пред нама!“

„Догађаји су на догледу“, узвикују страни листови.

„Догађаји ће нас изненадити“, веле једни.

„Нас неће догађаји нимало изненадити“, веле други.

И тако се већ два-три месеца једнако говори о догађајима и једнако се очекују. Ја не знам да ли свако од нас верује, али ја верујем у те будуће догађаје који су на прагу. Некако сва атмосфера, све што се догађа око нас и код нас, казује то.

Аустрија мобилише, у Турској ври, Бугарска припрема „маневре“, а ми — пишемо указе. Верујте ми, то је врло тачан и поуздан знак. Кад год се нешто крупно имало десити на Балкану, увек су се ти знаци као претходни јављали, тј. Аустрија је мобилисала, Турска је врила, Бугарска је „маневрисала“, а ми смо писали указе.

А најзад и зашто не бисмо писали. Нису догађаји ваљда тако луди, па да груну сад, за време бањске сезоне. Знају они да није ред узнемиравати људе кад се одмарају.

То не говорим ја напамет, о томе сам се уверио. Чим сам чуо да су догађаји „врло близу“, ја сам се на све стране почео распитивати: где су? Хтео сам да их нађем и да проговорим као човек са њима реч-две.

Потрчим једном државнику и запитам га:

— Је л’ те, молим вас, бисте ли ми ви могли казати где су догађаји?

— Врло близу, господине, врло близу.

Одем другом државнику, па га упитам:

— Је л’ те, молим вас, бисте ли ми ви могли казати где су догађаји?

— Догађаји су, господине мој, тако рећи пред вратима.

Лако ми је, дакле, било одшкринути врата и провирити мало напоље. А оно напољу ништа, све ситнице: Турска ратује са Италијом — ал’ шта се то нас тиче; у Арбанији револуција и устаници заузели већ све вароши око наше границе — ал’ шта се то нас тиче; у Хрватској пошто су осудили људе и жене, сад почели да суде децу — ал’ шта се то нас тиче; у Војводини Мађари појели једино право које је Србима заостало — ал’ шта се то нас тиче; у Аустрији нагомилали војску на турску границу, и разуме се то се нас не тиче, нагомилали је и дуж наше границе, ал’ то нас се још мање тиче.

А кад сам већ ту, пред вратима, рекох: хајд’ да проговорим реч-две са тим догађајима, те да се бар својим ушима уверим о њиховим намерама. И тај је разговор овако текао:

Ја: Је л’ те, море, догађаји, па ви се одигравате ту пред нашим вратима, а и не питате је л’ то нама пријатно?

Догађаји: Па шта имамо да вас питамо, ми се развијамо независно од вас.

Ја: Па добро независно, ал’ то није ред и није учтиво од вас, да лармате пред туђим вратима. Таман ми, Србија, легли после ручка мало да спавамо, а ви надигли толико ларму.

Догађаји: Па ви се пробудите.

Ја: Јес’ за вашу љубав да се пробудимо, није него још нешто.

Догађаји: Па доста сте спавали.

Ја: Гледај ти њих како су разуздани и неучтиви! Као да ћете ви нама одређивати докле ћемо и колико ћемо спавати. Немојте да узмем метлу па да вас све разјурим.

Догађаји: Немојте, молим вас.

Ја: Е, кад молите, то је друга ствар. Можете се и даље одигравати пред нашом кућом и пред нашим носом, али немојте толико да лармате.

Догађаји: Ви, ваљда, волите мир и тишину?

Ја: Не то, али смо у послу.

Догађаји: Важном послу?

Ја: Та, дабоме, важном, пишемо указе, премештамо и унапређујемо своје пријатеље и своје рођаке.

Догађаји: Е, кад је тако, ми ћемо, догађаји, чекати, док ви посвршавате те послове.

Ја: Хвала вам.

Догађаји: На мало.

И после овога искренога разговора растали смо се као најбољи пријатељи, још су ми „догађаји“ пожелели до виђења.

Цитат:

Београд, 14. марта. Српски Тиса са једним батаљоном војске и целокупном жандармеријом опколио је јуче пре подне министарство привреде, где су се у чекаоници министровој били окупили посланици који очекују концесије. Тиса је посланике најпре позвао да се сами предаду, па кад ови то нису хтели, он је наредио напад. Жандарми су ушли у зграду и отуда силом износили једног по једног посланика и односили га у скупштину и убацивали га. На тај начин је створен кворум и скупштина је отпочела рад.

Српски Тиса

Биће да разнолики обичаји појединих народа зависе највећим делом од климатских односа који у дотичној земљи преовлађују. Тако, на пример, ја не знам како другаче да протумачим мађарски народни обичај избацивања народних посланика из парламента, до просто климатским односима који у тој земљи владају. Мађарско политичко сунце — које се у астрономији зове Беч — кад дође у подневицу, тако страшно припржи мађарске мозгове да опозициони посланиципросто осећају потребу да буду избачени на чист ваздух. И онај фамозни Тиса служи, у ствари, као неки апарат за расхлађивање.

А да видите, ако ћемо по души, мени је тај Тиса, представник мађарских народних обичаја, чак и симпатичан. Он тако просто и једноставно решава ствари око којих се код других народа море и ломе највећи умови. Опозиција је противна извесном владином предлогу, дај полицију овамо, избаци опозицију из скупштине, па изгласај мирно и безбрижно владин предлог. Има ли чега простијег и једноставнијег?

И толико сам пута, ових дана, читајући телеграме из Пеште размишљао о томе како би врло корисно било за наш српски парламентарни живот када би и ми нешто могли да имамо једног Тису. Зар не би он много и много допринео да парламент правилно функционише?

Само, да се разумемо.

Код нас нису такве прилике као у Пешти. Тамо омета правилну функцију парламента то што сви посланици хоће пошто-пото да дођу на седницу; код нас, међутим, омета правилну функцију парламента то што наши посланици неће да долазе на седнице. И према томе, док Мађари имају потребу за једним Тисом који ће избацивати посланике из скупштине, код нас би био потребан један Тиса за убацивање посланика у скупштину. Другим речима, као што Мађари имају једнога унутрашњег Тису, за нас би душу дало када бисмо имали једног спољног Тису.

Функција нашега Тисе, према томе, била би да зађе по Београду, евентуално да путује и по унутрашњости, да силом жандармерије и војске збира народне посланике и да их убацује у скупштину, како би се једном обезбедио кворум те скупштина омогућила да ради.

Тада, када би то било, телеграми из Београда, који би се штампали у страним листовима, гласили би овако:

„Београд, 14. марта. Српски Тиса са једним батаљоном војске и целокупном жандармеријом опколио је јуче пре подне министарство привреде, где су се у чекаоници министровој били окупили посланици који очекују концесије. Тиса је посланике најпре позвао да се сами предаду, па кад ови то нису хтели, он је наредио напад. Жандарми су ушли у зграду и отуда силом износили једног по једног посланика и односили га у скупштину и убацивали га. На тај начин је створен кворум и скупштина је отпочела рад.“

Тако би, разуме се, тај наш Тиса залазио и по осталим министарствима; у министарство унутрашњих дела где се збирају посланици који премештају капетане, па у министарство просвете где се збирају посланици који оптужују учитеље, па у министарство финансија где се збирају посланици који аконтирају дијурну, па… по свима министарствима и по свима надлештвима, и свуда где се посланици збирају радије но у скупштини.

Изабрани цитат:

Стање наше браће постало је до крајности несношљиво, и ми смо позвани да размислимо о мерама које треба предузети да би се нашој поробљеној и намученој браћи помогло. Додуше, ми са пуно поуздања и поверења можемо гледати у Европу, утолико пре што нас је она, у племенитој тежњи да одржи мир на Балкану, преко својих представника убедила да тиме што нас Турци убијају и натичу на кочеве нису никаква наша национална права повређена.

После митинга

Биће нешто више од две хиљаде година како ја посећујем разне митинге и зборове. Био сам на ономе познатом митингу на коме смо донели резолуцију и осудили издајничко држање Исуса Назарећанина; био сам на ономе митингу кад смо попели Петра Амијенског на магарца, а после на ономе митингу кад су попели мене на белог коња, као и на свима осталим митинзима старога, средњега и новога века. И, ако хоћете да вам се исповедим, поводом митинга и резолуција ја сам и изрекао ону познату моју реч: „Све је то већ једном било!…“

Па ипак, има неке разлике између некадашњих и данашњих митинга, и та разлика, по свој прилици, потиче од писмености. Пре, док смо били неписмени, ми сму резолуцију коју бисмо донели на митингу, да је не бисмо заборавили, одмах извршавали; сад откако смо писмени, те можемо написати шта желимо и хоћемо, сад нам је већ лако. Деси нам се каква неправда или невоља, а ми се зберемо на митинг, изразимо гнушање, напишемо то на папиру и онда метнемо лепо у архиву, уверени да се то не може ни избрисати ни заборавити.

А, најзад, и право је да буде неке разлике између некадањих и данашњих митинга и резолуција. Јер замислите како би то изгледало да се на ономе митингу на Орашцу, 1804. године, радило као данас? Ако ту слику не умете себи да представите, ево ћу вам је изнети.

Замислите, дакле, митинг сазван на Орашцу на дан 20. јануара 1805. године. Отвара га г. Станоје Главаш лепим и пригодним говором и предлаже да се г. Ђорђе Петровић, зван Црни, изабере за председника митинга.

Г. Кара-Ђорђе заузима председничко место и, благодарећи збору на поверењу, даје реч једноме од сазивача, господину Станоју Главашу.

Г. Станоје Главаш: Браћо. Стање наше браће постало је до крајности несношљиво, и ми смо позвани да размислимо о мерама које треба предузети да би се нашој поробљеној и намученој браћи помогло. Додуше, ми са пуно поуздања и поверења можемо гледати у Европу, утолико пре што нас је она, у племенитој тежњи да одржи мир на Балкану, преко својих представника убедила да тиме што нас Турци убијају и натичу на кочеве нису никаква наша национална права повређена. (Тако је!) Стога ја, браћо, предлажем да се донесе једна резолуција у којој би се изјавило гнушање према зверствима која се чине према нама и да се позове влада да предузме енергичне мере за заштиту српскога живља! (Дуготрајно: Тако је!)

Г. Кара-Ђорђе: Којекуде, има реч господин Ђуша Вулићевић.

Г. Ђуша Вулићевић: Ја се, углавноме, слажем са мислима које вам је изнео мој поштовани предговорник, господин Станоје Главаш, и имао бих само да учиним једну допуну његовом предлогу. Нас кољу, тај факт стоји, али ми не можемо, за љубав једне такве ситнице што ће нас пет-шест хиљада натаћи на кочеве, реметити мир на Балкану, који Европа жели да очува. Стога сам ја да наша резолуција не буде написана распаљивим тоном, већ озбиљно и достојанствено, како би собом казивала да је израз људи који радо пристају да седе на кочевима и да висе обешени о крушке за љубав мира који Европа жели. (Тако је! Тако је!)

Г. Кара-Ђорђе: Господо, позивам господина Јанићија Ђурића да прочита нацрт резолуције. Изволите, господине Јанићије, по души вас, прочитати!

Г. Јанићије Ђурић (чита нацрт резолуције која гласи):

Грађани свих редова, сакупљени на данашњем митингу на Орашцу, а по саслушању свих говорника, једногласно констатују:

1. да је услед анархије, која је овладала у Турској Империји, доведен у питање опстанак наш;

2. да је последњи покољ, који је извршио дахија Аганлија у београдском округу, у коме је са свога огњишта растерана незаштићена српска сиротиња, изазвао силно узбуђење код нас свију;

3. грађани српски, окупљени на митингу, најодлучније дижу свој глас противу насилног и сталног, систематског истребљења српскога живља у Турској;

4. позива се цео народ да, без обзира на величину жртава које ће поднети, предузме све и најенергичније мере за брзу заштиту нашега живља у Турској Империји.

Г. Кара-Ђорђе (по прочитању): Прима ли се ова резолуција? (Сви једногласно: Прима се!)

Г. Кара-Ђорђе: Е, сад, којекуде, позивам вас да се мирно и достојанствено разиђете својим кућама, а ми ћемо ову резолуцију ставити у архиву манастира Благовештења, како би била сачувана за потомство. (Дуготрајно одобравање.)

Ето, тако би тај митинг изгледао да је тада рађено као данас. А како бисмо ми данас изгледали да је такав митинг био тада?