Na pitanje o najznačajnijem događaju u istoriji Srbije, Kosovska bitka se bez premca, sa 22 odsto glasova, nalazi na prvom mestu, na drugom su ustanci protiv Turaka (11) i na trećem oslobođenje od Turaka/ropstvo pod Turcima (10). Takva razmera glasova, kaže istoričarka prof. dr Dubravka Stojanović, mnogo govori jer i kvantitativno pokazuje da se poraz dva puta više vrednuje od pobede, porobljavanje od oslobođenja.

Не знам одакле да почнем. Као прво, не може се тек тако рећи да је Косовска битка била пораз. Лично ми је најлогичнији поглед да је Косовска битка била нерешена: оба команданта су погинула у бици, обе војске су се повукле са бојног поља, од три савезничке државе Лазарева је после битке пала у вазалство (што би се десило и без битке) али Вукова и Босна нису а Србију су Турци освојили тек пуних седамдесет година после Косовске битке. Нека неко има и друкчији поглед, али јасно је да не може да претендује на то да је његов поглед једини исправан.

Али чак и да није тако и да је Косовска битка недвосмислено и очигледно била пораз, оно због чега је она ушла у легенду није њен исход већ тумачење да се пошло у битку зато што је то било потребно и исправно а не зато што се могла очекивати сигурна победа. Кад смо већ код тога, да таквог тумачења није било, не би било ни ослобођења од Турака (пошто се јелда ни ту није могла очекивати сигурна победа).

Али чак и да није тако и да је пораз оно што се вреднује код Косовске битке, па ваљда је 11 + 10 = 21 ≈ 22 и испитаници дакле држе да је Косовска битка једнако значајна колико и ослобођење од Турака (за које су понуђена два одговора).

Али чак и да није тако и да је 11 + 10 << 22 очекивао би човек да свако разуме да значај није исто што и вредност. Ако неко проведе двадесет година у затвору па кад га пусте нађе динар на улици, наравно да му је двадесет изгубљених година много значајније иако је динар много вреднији (изгубљене године наравно имају негативну вредност).

И, шта из овога можемо закључити? Да историчарка проф. др Дубравка Стојановић нема ни најосновнија знања из историје, социологије, математике и српског језика. Или ће ипак пре бити да мисли да их немају њени читаоци?

Даље, овај бисер:

Ispitanici su dali jedan od najodlučnijih odgovora u celom istraživanju – čak 76 odsto njih zaokružilo je da period pod Turcima vidi kao „vekovni turski jaram“, dok je samo 23 odsto bilo spremno da prihvati umeren, racionalan odgovor da je tursko carstvo, kao i sva druga velika carstva, imalo periode uspona i padova. „Tako uravnoteženo formulisan odgovor ponudili smo jer bi njegovim zaokruživanjem ispitanici pokazali da su sposobni racionalno da misle čak i o najbolnijim temama“, objasnila je Dubravka Stojanović. Međutim, takav odgovor je gotovo trostruko nadglasan onim o „vekovnom jarmu“, koji je pak ujedinio sve ispitanike: za njega su glasali i muškarci i žene, i oni s osnovnim i oni s visokim obrazovanjem, i glasači SRS-a i LDP-a, i oni iz centralne Srbije i Vojvodine, svi veruju u turski jaram, a da ponuđeni racionalan i tačan odgovor ne može biti istinit.

Па јасно. Ајд’ да замислимо следећа питања:

• Да ли је Други светски рат био општа катастрофа за човечанство, или је он, као и други светски ратови, имао и добрих и лоших страна?
• Да ли је Адолф Хитлер био један од највећих зликоваца у историји човечанства, или је он, као и други зликовци, имао и добрих и лоших страна?
• Да ли је рак опасна и злокобна смртоносна болест, или он, као и друге смртоносне болести, има и добрих и лоших страна?

Наравно, ни на ова три питања 76% испитаних неће дати „рационалан и тачан одговор“.

(Ако се неко пита: добра страна Другог светског рата — нагли развој технологије; Хитлера — волео је животиње; рака — сазнаћеш како изгледаш ошишан на ћелаво.)

Али што је најбоље од свега, чак и кад би неко скупио на гомилу људе који би на сва ова питања одговорили „рационално и тачно“, и тад би могао да очекује да ће већина таквих дати одговор „вековни турски јарам“. Зашто? Па, зато што је је један од тих падова трајао дуже од века.

И све тако даље, и све томе слично. Углавном, текст суштински нетачан, тенденциозан, политички пристрасан, ни за длаку нисмо ближи сазнању о томе колико Срби познају историју а још мање шта чинити да је више упознају.

Ало.

Бре.

Стоко бесловесна, уранијум је чврст материјал!!!

Да поновим, ако неком још увек није јасно:

Уранијум је метал, као што су и гвожђе или бакар, чак је тврђи од гвожђа. Не можете га точити нити претакати јер није течан и зато не тече; можете га уграђивати, убацивати, преносити, стављати, метати али га никако не можете точити, осим ако га претходно не загрејете на преко хиљаду степени што свакако не желите да вам се деси.

И то није неки податак непознат свима сем атомским физичарима, јер осим што се учи у основној школи, свако мало се у истим тим медијима прича о муницији од осиромашеног уранијума — надам се да сви не мислите да је у питању течна муниција?

И то што је нешто гориво не значи да се обавезно точи, јер гориво је оно што гори, и може бити чврсто, течно или гасовито. Или можда ви претачете дрва у шпорет?

Гарантујем да је ово настало тако што је први паметан енглеску реч „fuelling“ из изворне вести превео као „точење горива“. Па, енглеска реч „fuel“ значи „гориво“, па је зато „fuelling“ буквално „горивљење“, али пошто та реч не постоји, од сад је преводи као „пуњење горивом“ што ће бити тачно у сваком случају.

А да не заборавим како ово показује у којој мери медији лопатају вести без икакве обраде или, не д’о Бог, провере.

Да не улазим у то да ово води општем интелектуалном затупљењу; да не улазим у непрецизност тако саопштених података; ама, често се праве поређења која немају никаквог смисла. Да ли вам је много ближи податак да нешто садржи 50.000 литара течности или 330 пуних када? Ко је икада видео на гомили 330 пуних када? Или, ако може да их замисли, зар не може исто тако лако да замисли 50 кубика воде?

Зато се ова појава на Интернету често пародира па се тако, рецимо, брзина преноса података изражава у „конгресним библиотекама по двонедељници“ (Конгресна библиотека има око 20 терабајта текстова, што се често користи као приручна мерна јединица за количину података; двонедељница је данас застарела мера времена од, јелда, две недеље, а једна конгресна библиотека по двонедељници је око 16,5 мегабајта по секунди).

Додатна забава настаје због буквалних превода кад се, на пример, са енглеског преведе да је нешто „величине Род ајленда„. Род ајлaнд (надам се да је то исправна транскрипција) је најмања држава САД, у америчким текстовима се често користи као оваква приручна мерна јединица, а сигуран сам да 99% Срба у матици нема појма колика је њена величина нити им то ишта значи (трећина Црне Горе или четвртина Војводине — ако вам то ишта значи).

Међутим, Политика их у тексту Tартуф од 750 грама продат за 100.000 евра све надмаши: овај тартуф је „већи од гомиле која би се добила ређањем 11 кромпира“.

Читалац остаје затечен, не знајући колики су то кромпири и колика је њихова гомила? Ценим да је просечан кромпир тежак као 20 ЦД-ова, што ће рећи да би, ако је густина тартуфа слична густини кромпира, тартуф требао да буде тежак као пола напредне тромесечне бебе, а што није случај. Да ли су тартуфи густине сунђера или су Политикини кромпири величине јајета?

Овај рајетин понизно моли величину тартуфа у центиметрима.