Ја сам успео 28 од 30 Још једна занимљива ствар је списак језика које су људи најчешће промашивали.

Они који знају, не причају. Они који причају, не знају

(Преузето са http://abstrusegoose.com/212 под условима Кријејтив комонс Ауторство-Некомерцијално 3.0 САД лиценце.)

(Преузето са http://abstrusegoose.com/161 под условима Кријејтив комонс Ауторство-Некомерцијално 3.0 САД лиценце.)

Занимљив пројекат би био превјести цијели Горски вијенац на „црногорски“.

ПОСВЕТА
Праху Оца Србије

Нек се овај вијек горди над свијема вјековима,
он ће ера бити страшна људскијема кољенима.
У њ се осам близанацах у један мах изњихаше
из колевке Белонине, и на земљи показаше:
Наполеон, Карло, Блихер, кнез Велингтон и Суворов.
Карађорђе, бич тирјанах, и Шварценберг и Кутузов.
Ареи је, страва земна, славом бојном њих опио
и земљу им за поприште, да се боре, назначио.
Из грмена великога лафу изаћ трудно није,
у великим народима генију се гњ’јездогн’јездо[Рјечник] вије:
овдеовђе[151] му је поготову материјал к славном дјелуђелу[151]
и тријумфа дични в’јенац, да му краси главу смјелу.
Ал’ хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,
све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:
диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.
Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне груди;
од витештва одвикнута у њим лафска срца буди.
Фараона источнога предпр’јед[136] Ђорђем се мрзну силе,
Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле!
Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге,
сабљом му се Турци куну – клетве у њих нема друге.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Да, витеза сустопице трагически конац прати:
твојој глави би суђено за в’јенац се свој продати!
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Покољења дјелађела[151] суде, што је чије дају свјема!
На Борисе, Вукашине, општа грми анатема,
гадно име Пизоново не см’је каљат мјесецослов,
за Егиста управ сличи гром небесни, суд Орестов.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Над свијетлим твојим гробом злоба грдна бљува тмуше,
ал небесну силну зраку што ћ’ угасит твоје душе?
Плачне, грдне помрчине – могу л’ оне свјетлостсв’јетлост[144] крити?
СвјетлостиСв’јетлости[144] се оне крију, оне ће је распалити.
Плам ће, вјечно животворни, блистат Србу твоје зубље,
све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће,
ал хероје ка Пожарске, дивотнике и племиће,
гле, Српкиње сада рађу… Благородством Српство дише…
Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише!

Пошто се и сам бавио интернационализацијом и локализацијом, волео бих да дам свој коментар на овај текст, посебно на онај његов део који се бави очувањем језика.

Тако Душица каже:

Veliki broj korisnika vidi u lokalizaciji način da se srpski jezik „očuva“. Ta pomalo maglovita potreba (jer šta za njih znači očuvanje jezika, nije sasvim jasno, verovatno potpuna leksička i strukturna konzervacija, što je samo po sebi iluzorno) ostvariće se, prema navedenom mišljenju, tako što će se zbog lokalizovanog softvera redukovati upotreba stranih reči. Takođe se navodi da se prevođenjem programa bogati jezik, jer korišćenjem engleske verzije veliki broj koncepata ostaje neimenovan u srpskom jeziku.

Не могу да кажем шта очување језика значи за велики број корисника, али могу да кажем шта значи за мене, а то није оно што Душица тврди. За мене, очување језика значи његову употребу и развој. Међутим, тај развој мора бити постепен и еволуциони, а не нагао и револуционарни, и мора бити на основу сопствених језичких и културних кретања а не на основу туђих, наметнутих (силом или ненасилно, свеједно). Приликом таквог развоја језика свакако долази до појаве нових речи а и нових језичких структура.

Као један занимљив пример навео бих повратак аориста у српски језик превођењем програма. Аорист се у последње време све мање користи, међутим у превођењу програма је посебно погодан зато што — не прави разлику између родова у трећем лицу једнине! Данас је вероватније је да ћете видети аорист у неком програму него било где другде.

„Ako je budućnost nacionalnih jezika sve veća internacionalizacija leksike, onda nema smisla suviše usrdno ratovati protiv budućnosti…“, rekao je Mitar Pešikan još 1970. godine (Naš književni jezik na sto godina poslije Vuka).

Ако.

Будућност ће бити онаква каквом је ми начинимо. Ако не интернационализујемо лексику, будућност националних језика неће бити све већа интернационализација лексике. Тренутни глобални трендовиДанашња светска кретања, посебно у рачунарству, иду према све већем очувању и истицању сопствености светских култура, чак и веома малих култура.

Nastankom nove pojmovne jedinice ne uvodi se nužno nova reč, već je njeno imenovanje moguće postići i opisno. Ipak, kada se radi o terminologiji, vrlo je važno da ime novog pojma bude ekonomično, precizno i jednoznačno.

Izbor iz postojećeg leksičkog inventara doneo bi samo dobijanje novih značenja postojećih reči, što se posebno kosi sa poslednjim navedenim zahtevom. Pošto je kovanje novih reči zaista retko (ono ima mogućnost za implementaciju samo ako određeni pojedinac donese u kulturu novinu i sam je nazove tako, što sa računarstvom nije slučaj), jedino što preostaje je uvođenje stranih reči.

Ово, благо речено, не следи. Наравно, важно је да имена нових појмова буду економична, прецизна и једнозначна.

Међутим, чак ни избор из постојећег лексичког инвентара не мора се суштински косити са захтевом једнозначности. Чињеница, тиме једна реч стиче два значења; међутим, ако су та два значења толико међусобно удаљена да у пракси неће никад, или ће можда тек веома ретко, наступити забуна око тога које се значење користи, можемо сматрати да је захтев једнозначности испуњен у довољној мери. Пример: „миш“. Мада ова реч у српском језику данас има два значења, она су у тој мери различита да нико никада није доводио у питање оправданост њене употребе.

Даље, Душица заборавља на нешто што се зове творба речи. У српском језику се, одређеним правилима, од постојећих могу правити нове речи. Значење тих нових речи је свим говорницима српског језика одмах јасно, а задовољавају и сва три наведена захтева. Пример: „рачунарство“. Свакако да, кад се реч „рачун“ први пут појавила у српском језику, нико није могао ни да замисли шта би то били „рачунар“ и „рачунарство“, па ипак ево тих речи данас у свакодневној употреби.

А волео бих и да видим доказ да се ковање нових речи може применити само ако одређени појединац сам донесе у културу новину и сам је назове тако. Најзад, да је то и тачно, и преводилац је појединац који може донети у културу новину и дати јој свој назив. Пример: „датотека“. Мада не најкоришћенија, нема суштинског разлога да то не буде. Кованица је, економична, прецизна, и једнозначна.

Уколико постоји или се може направити домаћа реч која је довољно економична, прецизна и једнозначна, не постоји разлог за коришћењем стране речи.

Srpski jezik bi, zapravo, bio najzaštićeniji od engleskog uticaja ako bi se govornici „dogovorili“ da ga u sferi računarstva ne koriste. Na taj način korisnici računara ne bi bili u iskušenju da „zagađuju“ staro stanje u jeziku. Tako dolazimo do paradoksa da se, nasuprot očekivanjima, lokalizacijom jezik više menja, a manje „čuva“. Ovo znači da za one koji u tom pojavljivanju novih rešenja vide bogaćenje, funkcija jeste ostvarena, dok će „zaštitnici“ jezika uvek ostati nezadovoljni.

Ово би могло бити тачно само и једино ако корисници рачунара никад не би причали међусобно о ономе што раде. Јасно је да је ово потпуно немогуће. Чим неко прича са неким другим, мораће да користи и неке речи којима ће описати оно што ради, а што би у овом случају биле енглеске речи.

Невезано од очувања језика, видим да у тексту, у одељку о ставовима о предностима локализације, недостаје једна веома важна ставка:

Stavovi o prednostima lokalizacije

1. Demokratizacija jezikâ

2. Ugodan osećaj pri korišćenju softvera na maternjem jeziku

3. Čuvanje jezika

4. Motivisanje i opsluživanje kompjuterskih početnika i korisnika koji se ne služe engleskim jezikom

5. Коришћење компјутерских програма.

Душица можда никад није видела корисника који на поруку попут „Warning! This file may contain a virus! Are you sure you want to open it?“ самоуверено кликће на „Yes“, али ја јесам. Људи који не знају енглески језик могу да науче шта значи „Open“ и „Save“, могу знати где да кликну кад желе нешто да ураде, али не могу исправно реаговати на неку неочекивану ситуацију, а таквих може бити много, а да сами науче да користе неке додатне могућности програма у којима раде је у домену научне фантастике. Од изгубљеног рада, преко ширења вируса̂, до сталне потребе за неким ко ће да им помаже, сметње које такви корисници имају су бројне, а могу се у великој мери предупредити — коришћењем превода.

И за крај:

A lokalizacija bi ponudila kvalitetnija rešenja kada bi država učinila nešto da pokrene koordiniran rad na svim projektima, u koji bi se uključili i ozbiljniji (lingvistički) stručnjaci.

Мада свакако да бих изузетно волео да ми оно што добровољно радим буде још и плаћено, ову понуду бих одбио. Нажалост, чега год су се држава и озбиљнији стручњаци дотакли, упропастили су га, тако да бих молио да ову област заобиђу.

Пре више година, када сам први пут прочитао ову причу, знао сам да морам да је преведем на српски. Од тада сам одуговлачио како сам знао и умео, одлагао колико год сам могао, али није ми се дало — и резултат је пред вама.

Иначе сам се трудио да што је могуће више србизујем текст, при чему сам и дошао до невероватног открића: приликом превођења треба користити речник! За разне туђице за које ми српска реч није падала на памет, овако је било једноставно наћи је: „интерференција“ је у ствари „ометање“, а „мониторинг“ — „надгледање“! Управо сам додуше приметио још пар ствари које се могу побољшати…

Прича је, нажалост, данас релевантнија него кад је била написана. Ево је и овде:

Право на читање

Аутор: Ричард Столман

Овај чланак је објављен у Communications of the ACM, издању од фебруара 1997. (том 40, број 2).

(Из „Пута за Тихо“, збирке чланака о претходницима Лунарне револуције, објављене у Луна Ситију 2096.)

За Дана Халберта, пут у Тихо је почео у колеџу — када га је Лиза Ленц замолила да јој позајми свој рачунар. Њен се био покварио, а осим ако не позајми други, не би могла да преда свој семинарски рад. Није постојао нико кога би се усудила да пита, осим Дана.

Ово је ставило Дана пред дилему. Морао је да јој помогне — али ако би јој позајмио свој рачунар, она би могла да прочита његове књиге. Осим чињенице да би могао добити вишегодишњу затворску казну кад би пустио неког да чита твоје књиге, сама идеја га је испрва шокирала. Као и сваког другог, од основне школе су га учили да је дељење књига нешто неваљало и лоше — нешто што би само пирати радили.

А није било ни превише вероватно да СПА — Софтверски протекциони ауторитет — не би успео да га ухвати. На часовима софтвера Дан је научио да је свака књига имала надгледача ауторских права који је јављао када и где је била читана, и ко ју је читао, Централном лиценцирању. (Они су користили ове информације да би ухватили читајуће пирате али и да би продали профиле занимљивости препродавцима.) Следећи пут кад би његов рачунар био умрежен, Централно лиценцирање би сазнало. Он би, као власник рачунара, добио најтежу казну — због непредузимања ничега да спречи злочин.

Наравно, Лиза можда и није намеравала да прочита његове књиге. Можда јој је требао рачунар само да би написала свој семинарски. Али је Дан знао да је она дошла из породице средње класе која тешко да је могла да приушти и школарину, а камоли да плати за читање. Он је разумео њено стање; и сам је морао да позајми новац да би платио за све научне радове које је прочитао. (10% од тих хонорара је ишло истраживачима који су написали радове; пошто је Дан намеравао да постане научник, надао се да ће његови радови, ако довољно често буду навођени, донети довољно да би могао да отплати овај дуг.)

Касније, Дан ће сазнати да је некада било време када је свако могао да оде у библиотеку и чита научне радове, чак и књиге, без потребе да плати. Било је независних научника који су читали на хиљаде страница без владиних донација. Али 1990-их, и комерцијални и непрофитни издавачи научних часописа су почели да наплаћују приступ. До 2047, библиотеке које су нудиле јавни приступ научној литератури су биле само бледа успомена.

Било је начина, наравно, да се заобиђу СПА и Централно лиценцирање. Они су такође били незаконити. Дан је имао колегу из програмирања, Франка Мартучија, који је набавио незакониту алатку за исправљање грешака [дебагер], и користио га да би прескочио ко̂д надгледача ауторских права док је читао књиге. Али, причао је о томе превеликом броју пријатеља и један од њих га је пријавио СПА за награду (студенте који су били дубоко у дугу лако је било намамити на издају). 2047, Франк је био у затвору, не због пиратског читања, већ због поседовања дебагера.

Дан ће касније сазнати да је некада постојало време када је свако могао да има алатке за исправљање грешака. Чак су постојале и бесплатне алатке које су се могле добити на ЦД-у или преузети преко интернета. Али обични корисници су их почели користити да би заобишли надгледаче ауторских права, и најзад је један судија пресудио да је то постала њихова превасходна употреба у пракси. То је значило да су биле незаконите; њихови програмери су били послати у затвор.

Програмерима су, наравно, и даље требале алатке за отклањање грешака, али произвођачи дебагера у 2047. години су достављали само нумерисане копије, и то само званично лиценцираним и регистрованим програмерима. Дебагер који је Дан користио на часовима програмирања био је чуван иза посебног фајервола тако да се могао користити само за студентске вежбе.

Такође је било могуће заобићи надгледаче ауторских права инсталирањем измењеног системског језгра. Дан ће касније сазнати о слободним кернелима, чак и читавим слободним оперативним системима који су постојали крајем двадесетог и почетком двадесетпрвог века. Али они не само што су били незаконити, као дебагери — не би ни могао инсталирати један без познавања основне основне [root] лозинке рачунара. А ни ФБИ ни Мајкрософтова подршка ти не би рекли тако нешто.

Дан је закључио да није могао једностанво да позајми Лизи свој рачунара. Али није могао ни да јој не помогне, јер је био заљубљен у њу. Свака прилика да прича са њом би га испунила радошћу. А то што га је замолила за помоћ, то је могло значити да је и она волела њега.

Дан је разрешио ову дилему тако што је урадио нешто још незамисливије — позајмио јој је рачунар, и рекао јој је своју лозинку. На тај начин, ако би Лиза и прочитала његове књиге, Централно лиценцирање би мислило да их је он читао. То би и даље био злочин, али СПА не би аутоматски сазнала за њега. Једини начин да сазнају био би да га Лиза пријави.

Наравно, да је факултет икада сазнао да је дао Лизи своју лозинку, била би то завеса за њих обоје као студенте, без обзира за шта би је она употребила. Факултетска политика је била да је свако ометање са њиховим средствима за надзор студената основ за кажњавање. Било је небитно да ли си стварно урадио нешто штетно — преступ је био отежавање администраторима да те проверавају. Они су претпостављали да то значи да радиш нешто друго забрањено, и нису морали да знају шта.

Обично, студенти не би били избачени због овога — бар не директно. Уместо тога, био би им забрањен приступ факултетским рачунарским системима, и неизбежно би пали испите из свих својих предмета.

Касније, Дан ће сазнати да је оваква универзитетска пракса почела тек 1980-их, када су студенти у великом броју почели да користе рачунаре. Пре тога, факултети су имали друкчији приступ студентској дисциплини: кажњавали су активности које су биле штетне, не оне које су биле само сумњиве.

Лиза није пријавила Дана СПА. Његова одлука да јој помогне водила је њиховом браку, и такође да доведу у питање све чему су били научени о пиратовању још као деца. Заједно су почели да читају о историји ауторских права, о Совјетском савезу и његовим ограничењима копирања, па су чак прочитали и са̂м Устав Сједињених Америчких Држава. Преселили су се на Месец, где су нашли друге који су се као и они уклонили од дуге руке СПА. Када је Устанак Тихоа почео 2062, универзално право на читање постало је један од његових основних циљева.

Ауторова белешка

Ова белешка је освежена 2007.

Право на читање је битка која се бије данас. Мада може да потраје и 50 година да наш садашњи начин живота ишчезне у таму, већина конкретних закона и поступака који су горе описани су већ предложени; многи су већ прописани у закон, у САД и другде. У САД, Дигитални миленијумски закон о ауторским правима [Digital Millenium Copyright Act — DMCA] је установио правни основ за ограничавање читања и позајмљивања компјутеризованих књига (као и других радова). Европска унија је наметнула слична ограничења у директиви о ауторским правима из 2001. У Француској, под DADVSI законом усвојеним 2006. и са̂мо поседовање DeCSS-а, слободног програма који може да дешифрује видео на ДВД-у је злочин. [У Србији и Црној Гори, ово је обезбеђено члановима 180 и 187 Закона о ауторском и сродним правима из 2004. — прев.]

2001. сенатор Холингс кога је финансирао Дизни предложио је закон зван SSSCA који би захтевао да сваки нови рачунар има уређаје за обавезно ограничење копирања које корисник не може да заобиђе. После Клипер чипа и сличних предлога америчке владе за депоновање кључа, ово показује дугорочну тежњу: рачунарски системи се све више и више припремају за то да одсутним утицајним људима омогуће контролу над људима који уствари користе рачунарски систем. SSSCA је касније преименован у неизговорљиво CBDTPA, што је прозвано као „Конзумирај ал’ не покушавај да програмираш закон“ [Consume But Don't Try Programming Act].

Републиканци су преузели контролу над америчким сенатом недуго потом. Они су мање везани за Холивуд него демократе, тако да нису пожуривали ове предлоге. Сад кад су демократе поново у контроли, опасност се поново повећала.

2001. САД су почеле покушаје да искористе предложени споразум о Слободној трговинској области у Америкама [Free Trade Area of the Americas — FTAA] да би наметнуле иста правила на све земље западне полулопте. FTAA је један од такозваних споразума о „слободној трговини“, који су уствари направљени тако да дају компанијама све већу и већу власт над демократским владама; наметање закона као што је DMCA је типичан пример овога. FTAA је дејствено убио Лула, председник Бразила, који је одбацио захтеве DMCA као и друге.

Од тада су САД наметнуле сличне захтеве земљама као што су Аустралија и Мексико кроз двостране уговоре о „слободној трговини“, и на земље као што је Костарика кроз Централноамерички споразум о слободној трговини [CAFTA]. Председник Еквадора Кореа одбио је да потпише уговор о „слободној трговини“, али је и Еквадор усвојио нешто слично DMCA у 2003. Нови устав Еквадора можда ће обезбедити згодну могућност да га се отараси.

Једна од идеја у овој причи није била предложена у стварности до 2002. То је идеја да ће ФБИ и Мајкрософт чувати основне [root] лозинке за ваш лични рачунар, и неће вам дозволити да их имате.

Заговорници овог плана су му наденули имена као „рачунање од поверења“ [trusted computing] или „паладијум“. Ми га зовемо „издајничко рачунање“ [treacherous computing] јер су његове последице да натерају ваш рачунар да слуша разне компаније а не вас. Ово је уведено 2007. као део Виндоуза Виста; очекујемо да ће и Епл урадити нешто слично. Према овој идеји, тајни ко̂д ће чувати произвођач, али ни ФБИ неће имати потешкоћа да до њега дође.

Оно што Мајкрософт има није баш лозинка у традиционалном значењу; нико је уствари неће откуцати на екрану. Наиме, то је потпис и кључ за шифровање који одговара другом кључу смештеном у ваш рачунар. Ово омогућава Мајкрософту, и потенцијално било ком веб сајту који сарађује са Мајкрософтом, коначну контролу над оним што корисник може да ради на свом рачунару.

Виста је такође дала Мајкрософту додатне моћи; на пример, Мајкрософт може да насилно инсталира њене надоградње и може да нареди свим рачунарима који имају Висту да одбију да стартују одређени драјвер. Основна сврха Вистиних многобројних ограничења је прављење DRM-а [Digital Rights Management - управљање дигиталним правима] којег корисници не могу да заобиђу.

СПА, што је уствари скраћеница за Софтверску протекциону асоцијацију, је у овој улози полицијској улози заменила БСА то јест Бизнис софтвер алијанса. Она није, данас, званична полиција; незванично, понаша се као да јесте. Користећи средства која подсећају на бивши Совјетски савез, она позива људе да шпијунирају своје колеге и пријатеље. БСА кампања терора у Аргентини 2001. садржала је једва замаскиране претње да ће људи који деле софтвер бити силовани.

Кад је ова прича била испрва написана, СПА је претила малим Интернет провајдерима, захтевајући од њих да јој дозволе да надгледа све њихове кориснике. Већина провајдера је попустила пред претњама, јер нису могли да приуште одбрану на суду. (Atlanta Journal-Constitution, 1. октобар ’96, D3.) Бар један провајдер, Комјунити конеКШн [Community ConneXion] из Окленда у Калифорнији, одбио је овај захтев и стварно је био тужен. СПА је касније повукла оптужницу, али је добавила DMCA што им је дало моћ који су тражили.

Универзитетска безбедоносна политика каква је описана горе није измишљена. На пример, један од рачунара у једном чикашком универзитету исписује ову поруку када му приступите (наводници су у оригиналу):

Овај систем је за употребу једино од стране овлашћених корисника. Појединци које користе овај систем без овлашћења или у прекорачењу свог овлашћења су изложени надгледању и записивању свих њихових поступака од стране системског особља. Током надгледања појединица који користе овај систем на недозвољени начин или током одржавања система, поступци овлашћених корисника такође могу бити надгледане. Свако ко користи овај систем изричито пристаје на такав надзор и опоменут је да уколико се таквим надзором открију могући докази незаконите активности или кршења Универзитетских прописа, системско особље може обезбедити доказе таквог надзора Универзитетским органима и/или полицији.

Ово је веома занимљив приступ Четвртом амандману Устава САД: терати скоро сваког да пристане, унапред, да се одрекне својих права која им он даје.

Референце

• The administration’s “White Paper”: Information Infrastructure Task Force, Intellectual Property and the National Information Infrastructure: извештај Радне групе за права на интелектуалну својину (1995).
• An explanation of the White Paper: The Copyright Grab, Памела Самјуелсон, Вајрд, јан. 1996.
• Sold Out, Џејмс Бојл, Њујорк тајмс, 31. март 1996
• Public Data or Private Data, Вашингтон пост, 4. новембар 1996. Имали смо везу према овом документу, али је Вашингтон пост одлучио да почне наплаћивати корисницима који желе да читају чланке на њиховом сајту тако да смо одлучили да уклонимо везу.
• Union for the Public Domain — организација чији је циљ отпор и преокретање прекомерног проширења ауторских права и патентних моћи.

Овај есеј је објављен у збирци „Слободан софтвер, слободно друштво: изабрани есеји Ричарда М. Столмана“.

Остали текстови за читање

• Филозофија пројекта ГНУ
• Copy Protection: Just Say No, Објављено у Компјутер ворлду.

Ауторова белешка прича о бици за право на читање и електронском надзору. Битка почиње данас; овде су везе према двама чланцима о технологијама које се управо развијају да би вам ускратиле право на читање.

• Electronic Publishing: Чланак о достављању књига у електронском облику, и ауторскоправним проблемима који утичу на право читања копије.
• Books inside Computers: Програм који контролише ко може да чита књиге и документе на рачунару.

Ауторска права: © 1996 Ричард Столман
Дозвољено је дословно умножавање и расподела овог целог чланка широм света, без надокнаде, на било којем медијуму, уз услов да је очувано ово обавештење.

Јуче, попивши превише, напих се преко сваке границе; али ништа од сировог и грубог језика који сам користио није изговорено у свесном стању. Следећег јутра, чувши друге како говоре о овоме, схватио сам шта се догодило, након чега сам био преплављен срамотом и спреман да пропаднем у земљу од стида.

Ситуација вам је позната? Немате појма колико нисте једини: ово је шаблонско писмо из средине 9. века намењено кинеским чиновницима; према званичном бонтону, чиновник који би „претерао“ дружећи се са грађанством, био би дужан да ово писмо препише и скрушено однесе синоћњем домаћину. Још сличних (и несличних) докумената може се наћи на страницама Међународног Дун-хуанг пројекта.

Узгред, ко би рекао да енглеска реч „confusion“ значи и „посрамљеност“^[1]? Данас би то свако превео као „конфузија“ што овде никако не стоји.

(Преко Letters of Note блога.)

Можда ово и није био најбољи избор: мада је применљива на многе политичке ситуације, људима који живе ван Србије мало ће значити, а није ни од најпознатијих међу Змајевим песмама. Превео сам је пре свега зато што је то било лако: већином се кроз песму римују само Балакаха и Јухахаха што је наравно остало исто и у преводу па је требало само пратити метрику, превести једну риму која одступа, и измислити реч која замењује „јухухуху“. Можда та једна рима и није најбоље испала, а ни за метрику нисам 100% сигуран, но превод је објављен под слободним лиценцама па може да га побољша свако.

Такође, и Песму о српском времену, мада је то већ варање

In the land of Yutututu
Thirteenth king called Balakaha
Gave a promise to his people
That he’ll give them yuhahaha.

They just need be faithful to him,
Go to war with their own food,
And then shut their mouths and eyes,
and must pay their yuhuhood.

Obedient Yututunese,
They were paying yuhuhood,
Mouths and eyes were firmly shut,
They went to war with their food.

In the spring of every year,
On a hill climbs Balakaha,
And then he shouts thunderously:
You will get your yuhahaha!

The king’s lungs are very strong,
A loud man is Balakaha,
When he shouts the hills then echo -
Yuhahaha, haha, haha!

Then loud laughter fills the country,
Everyone is shaking from it,
And of laughter, heavy laughter,
Stomach hurts even the king.

And what is so funny to them?
Is it maybe Balakaha?
Or mayhaps are Yututunese?
Or maybe it’s yuhahaha?

All three of them are quite funny,
Most of all is Balakaha,
When so solemn and with grace,
He says his word: yuhahaha!

Happy people, Yututunese,
And so is king Balakaha,
When so pleased he can make them
By an empty word: yuhahaha!