Да не испадне како се у протеклих сто година није баш ништа променило, ево једне ствари у којој се види очигледан напредак: полиција је много љубазнија, уместо песницама бије пендрецима, а и лопови уместо школа отварају факултете.
Бранислав Нушић
Жандарми курсисте
Дакле, сад су и наши жандарми положили испите, и то се сматра као да су свршили виши курс, јер сваки од њих, пре но што је и постао жандарм, свршио је извесно нижи курс.
А замислите како је то лепо што ћемо одсад имати школоване жандарме, јер, најзад, признаћете и сами, да ту има неке разлике кад вам жандарм сасвим простачки опсује оца или кад вам, рецимо, опсује и оца и мајку, али сасвим правилно, граматички.
Па онда, није само то. Жандарми су се извесно сад у школи вежбали у боксовању, и први пут кад буду мували грађане песницама, осетиће грађани извесну разлику између школованих и нешколованих жандарма. Тако, нпр., нешколовани жандарм груне те песницом ма где, где стигне, док школован ће одсад право у слезину, тако да ти очи сену, и у души мораш признати да је тај добро положио испит.
Био сам баш прекјуче присутан кад су полагали испите и, богами, милина их је било слушати.
Узме председавајући професор писаљку па се задуби у списак ђака, задуби па тек:
— Нек изађе бр. 734.
А ђак број 734 тресне тек чизмама пред њим да се сви прозори на школи затресу.
— Реци ти мени… овај — узеће реч професор — реци ми шта ћеш ти рећи грађанину кад видиш да просипа помије на улицу?
А ђак бр. 734 одсалутира па тек почне:
— Ја ћу рећи… рећи ћу… овоме… ја ћу рећи грађанину: Стоко једна, зар не нађе на друго место!
— Да, могао би и тако, али ти си дужан истовремено грађанина да упутиш на вршење наредаба и да му кажеш шта да ради са помијама?
— Па овај… — чеше се бр. 734 — ја ћу да му кажем: Да почистиш ово што си просуо по улици, јер ћу да ти савијем шију па ћеш да посрчеш ове помије.
— Е добро! — наставља професор — ти, рецимо, опоменеш грађанина, а он не поступи по тој опомени, како ћеш га други пут опоменути?
— Ја ћу му рећи: Слушај, бре, немој двапут да ти кажем, и показаћу му песницу.
После овога одговора, професори почеше међу собом да шапућу нешто, и пошто констатоваше да су броју 734 дали доста тешко питање, решише да му поставе лакше:
— Реци ти мени шта ћеш да радиш кад нађеш на улици да се двојица туку?
— Опалићу шамар и једном и другом.
— Добро, то је рецимо као онако уз пут. Али шта ћеш ти њима као власт да кажеш?
— Па… рећи ћу им: Оца вам вашег, овде сте нашли да се бијете.
— Лепо, али реци ми: на који ћеш начин ти да сазнаш ко је од њих двојице крив?
— Нећу ни да сазнајем! — одговара бр. 734 одлучно.
— Како нећеш ни да сазнајеш?
— Па тако. Отераћу их обојицу у кварт, па тамо нека се раскрсте ко је крив.
Ето, такав је отприлике изгледао испит. Можемо, дакле, бити мирни ми престонички грађани: стекли смо школоване жандарме.
Сад, међутим, чујем да су и лопови решили да отворе једну своју школу, јер не желе ни они да заостану за жандармима. Не могу се оно нешколовани носити са школованим жандармима.
