Ево пријевода Посвете праху оца Србије на „црногорски“ језик, према недавно издатом „Правопису црногорског језика“[1]. У пријеводу су назначене разлике у односу на изворни текст и чланови правописа по којима су начињене.
Занимљив пројекат би био превјести цијели Горски вијенац на „црногорски“.
ПОСВЕТА
Праху Оца Србије
Нек се овај вијек горди над свијема вјековима,
он ће ера бити страшна људскијема кољенима.
У њ се осам близанацах у један мах изњихаше
из колевке Белонине, и на земљи показаше:
Наполеон, Карло, Блихер, кнез Велингтон и Суворов.
Карађорђе, бич тирјанах, и Шварценберг и Кутузов.
Ареи је, страва земна, славом бојном њих опио
и земљу им за поприште, да се боре, назначио.
Из грмена великога лафу изаћ трудно није,
у великим народима генију се гњ’јездогн’јездо[Рјечник] вије:
овдеовђе[151] му је поготову материјал к славном дјелуђелу[151]
и тријумфа дични в’јенац, да му краси главу смјелу.
Ал’ хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,
све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:
диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.
Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне груди;
од витештва одвикнута у њим лафска срца буди.
Фараона источнога предпр’јед[136] Ђорђем се мрзну силе,
Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле!
Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге,
сабљом му се Турци куну – клетве у њих нема друге.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Да, витеза сустопице трагически конац прати:
твојој глави би суђено за в’јенац се свој продати!
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Покољења дјелађела[151] суде, што је чије дају свјема!
На Борисе, Вукашине, општа грми анатема,
гадно име Пизоново не см’је каљат мјесецослов,
за Егиста управ сличи гром небесни, суд Орестов.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Над свијетлим твојим гробом злоба грдна бљува тмуше,
ал небесну силну зраку што ћ’ угасит твоје душе?
Плачне, грдне помрчине – могу л’ оне свјетлостсв’јетлост[144] крити?
СвјетлостиСв’јетлости[144] се оне крију, оне ће је распалити.
Плам ће, вјечно животворни, блистат Србу твоје зубље,
све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће,
ал хероје ка Пожарске, дивотнике и племиће,
гле, Српкиње сада рађу… Благородством Српство дише…
Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише!
Не зна се да ли је цела ствар са „црногорским језиком“ пре за смејање или за жаљење. Ипак, тај случај није усамљен.
Док цео свет каже да на Балкану постоји само један словенски језик (и назива га „југословенским“, односно „БХС“-ом, али је то мање битно од чињенице да ипак признају само један језик), ми прихватамо одвојено постојање „бошњачког“, „црногорског“… следећи је „војвођански“, па „санџачки“, „пироћански“, онда ваљда „шумадијски“, „чукарички“, и на крају „пожешко-улички“, „теразијски“, „језик улице Кнеза Милоша 34 трећи спрат“…
Она епизода „Надреалиста“ у којој су делови станова у једној згради независне зараћене државе је очито била визионарска.
Ипак, не бих ја занемарио ни саучесништво тог света који ће се на једној страни чудити како неко може да прогласи нови језик а на другој свим силама потпомагати режим који тај језик проглашава.
Језик је одувек био алат (културне) политике. Њихово право да га измишљају, у ствари што даљи од српског то боље, по тамошње Србе (трећину становништва) тако и ове.
Нека им је са срећом у стварању сопствене књижевности од Брковића, Ксеније Поповић и Николаидиса.
Најбитније (у ствари не најбитније али једино на то можемо да утичемо) је како ћемо ми Срби да се поставимо према томе.
У бошњачком језику се бошњачки језик назива босанским језиком, док га ми, природно називамо бошњачким, и то је добро, јер тиме спречавамо Бошњаке да присвоје културу Босне. (Босанац је регионална одредница а Бошњак национална одредница.) Бошњаци се врло буне због овога, али апсурдно је захтевати да одређујеш како ће у неком другом језику да се именује твој језик (рецимо као кад бисмо ми захтевали да Енглези не говоре Serbian language већ Srpski language).
Такође, Црногорац је одувек била регионална одредница (као Војвођанин, Шумадинац, Косовац, Босанац..). Ако Мило хоће да прави своју нацију, и ако већ постоје људи довољно блесави да буду део те нације, па нека му. Али никако не смемо дозволити да се отима (присваја) наша култура (Његош, краљ Никола..). А ово ћемо најбоље спречити ако ту нацију и тај језик престанемо да називамо потпуно неподесним именом (Црногорац, црногорски), и дамо им у српском језику много пригодније (ако ни по чему другом, а оно по природи те културе
) називе: Монтенегрин, монтенегрински.
Невезано за ово, фрапантна је чињеница да сам ја управо са Интернета скинуо монтенегрински правопис у ПДФ формату (са оног линка одозго), док српски правопис не може да се нађе онлајн!
Ово за Монтенегрине сам ја одавно хтео да кажем, само што нисам умео тако добро да срочим
Правопис, Речник, и остали темељни национални пројекти, као и закони, морали би бити у јавном власништву. Ако држава финансира САНУ, Матицу српску и остале установе, има право да од њих то и захтева.
Џаба, Никола, када је већина „стручњака“ данас ивићевских схватања. А у демократији се све гледа већински, и онда, јелте, што се жалимо.
Ивићевци, наравно, признају „бошњачки језик“. Ја то никада нећу урадити, јер је то најобичнија смејурија. Они говоре искривљеном варијантом српског језика, намерно и пажљиво одвајаном од српског, из политичких мотива.
Пре 2. св. рата муслимани из Босне нису имали никаквих проблема да језик којим говоре називају српским. Слично и Далматинци, Црногорци, итд. А сада се, полако, и Србима из Републике Српске оспорава право на сопствени идентитет.
Не бих ја био толико против демократије, јер је управо у недемократском систему брижљиво гајена ситуација чије последице данас гледамо.
Треба прво дефинисати шта значи демократија.
Ако је дефинишемо као диктатуру већине (како се она углавном схвата), она је погубна када се примени на одређене области. На пример, у науци она представља смрт науке.
На пример: сакупи се десет незналица и прегласа три стручњака.
Или: „демократска математика“ није наука. Нађе се двадесет људи који тврде да је у скупу реалних бројева нула један, и прегласа два човека који тврде супротно.
Зато сам против демократије, посебно у науци.