На сајту часописа Астрономија наишао сам на занимљив текст Језички идентитет софтвера у Србији Душице Божовић у коме она говори о — јелда, управо о теми из наслова.
Пошто се и сам бавио интернационализацијом и локализацијом, волео бих да дам свој коментар на овај текст, посебно на онај његов део који се бави очувањем језика.
Тако Душица каже:
Veliki broj korisnika vidi u lokalizaciji način da se srpski jezik „očuva“. Ta pomalo maglovita potreba (jer šta za njih znači očuvanje jezika, nije sasvim jasno, verovatno potpuna leksička i strukturna konzervacija, što je samo po sebi iluzorno) ostvariće se, prema navedenom mišljenju, tako što će se zbog lokalizovanog softvera redukovati upotreba stranih reči. Takođe se navodi da se prevođenjem programa bogati jezik, jer korišćenjem engleske verzije veliki broj koncepata ostaje neimenovan u srpskom jeziku.
Не могу да кажем шта очување језика значи за велики број корисника, али могу да кажем шта значи за мене, а то није оно што Душица тврди. За мене, очување језика значи његову употребу и развој. Међутим, тај развој мора бити постепен и еволуциони, а не нагао и револуционарни, и мора бити на основу сопствених језичких и културних кретања а не на основу туђих, наметнутих (силом или ненасилно, свеједно). Приликом таквог развоја језика свакако долази до појаве нових речи а и нових језичких структура.
Као један занимљив пример навео бих повратак аориста у српски језик превођењем програма. Аорист се у последње време све мање користи, међутим у превођењу програма је посебно погодан зато што — не прави разлику између родова у трећем лицу једнине! Данас је вероватније је да ћете видети аорист у неком програму него било где другде.
„Ako je budućnost nacionalnih jezika sve veća internacionalizacija leksike, onda nema smisla suviše usrdno ratovati protiv budućnosti…“, rekao je Mitar Pešikan još 1970. godine (Naš književni jezik na sto godina poslije Vuka).
Ако.
Будућност ће бити онаква каквом је ми начинимо. Ако не интернационализујемо лексику, будућност националних језика неће бити све већа интернационализација лексике. Тренутни глобални трендовиДанашња светска кретања, посебно у рачунарству, иду према све већем очувању и истицању сопствености светских култура, чак и веома малих култура.
Nastankom nove pojmovne jedinice ne uvodi se nužno nova reč, već je njeno imenovanje moguće postići i opisno. Ipak, kada se radi o terminologiji, vrlo je važno da ime novog pojma bude ekonomično, precizno i jednoznačno.
Izbor iz postojećeg leksičkog inventara doneo bi samo dobijanje novih značenja postojećih reči, što se posebno kosi sa poslednjim navedenim zahtevom. Pošto je kovanje novih reči zaista retko (ono ima mogućnost za implementaciju samo ako određeni pojedinac donese u kulturu novinu i sam je nazove tako, što sa računarstvom nije slučaj), jedino što preostaje je uvođenje stranih reči.
Ово, благо речено, не следи. Наравно, важно је да имена нових појмова буду економична, прецизна и једнозначна.
Међутим, чак ни избор из постојећег лексичког инвентара не мора се суштински косити са захтевом једнозначности. Чињеница, тиме једна реч стиче два значења; међутим, ако су та два значења толико међусобно удаљена да у пракси неће никад, или ће можда тек веома ретко, наступити забуна око тога које се значење користи, можемо сматрати да је захтев једнозначности испуњен у довољној мери. Пример: „миш“. Мада ова реч у српском језику данас има два значења, она су у тој мери различита да нико никада није доводио у питање оправданост њене употребе.
Даље, Душица заборавља на нешто што се зове творба речи. У српском језику се, одређеним правилима, од постојећих могу правити нове речи. Значење тих нових речи је свим говорницима српског језика одмах јасно, а задовољавају и сва три наведена захтева. Пример: „рачунарство“. Свакако да, кад се реч „рачун“ први пут појавила у српском језику, нико није могао ни да замисли шта би то били „рачунар“ и „рачунарство“, па ипак ево тих речи данас у свакодневној употреби.
А волео бих и да видим доказ да се ковање нових речи може применити само ако одређени појединац сам донесе у културу новину и сам је назове тако. Најзад, да је то и тачно, и преводилац је појединац који може донети у културу новину и дати јој свој назив. Пример: „датотека“. Мада не најкоришћенија, нема суштинског разлога да то не буде. Кованица је, економична, прецизна, и једнозначна.
Уколико постоји или се може направити домаћа реч која је довољно економична, прецизна и једнозначна, не постоји разлог за коришћењем стране речи.
Srpski jezik bi, zapravo, bio najzaštićeniji od engleskog uticaja ako bi se govornici „dogovorili“ da ga u sferi računarstva ne koriste. Na taj način korisnici računara ne bi bili u iskušenju da „zagađuju“ staro stanje u jeziku. Tako dolazimo do paradoksa da se, nasuprot očekivanjima, lokalizacijom jezik više menja, a manje „čuva“. Ovo znači da za one koji u tom pojavljivanju novih rešenja vide bogaćenje, funkcija jeste ostvarena, dok će „zaštitnici“ jezika uvek ostati nezadovoljni.
Ово би могло бити тачно само и једино ако корисници рачунара никад не би причали међусобно о ономе што раде. Јасно је да је ово потпуно немогуће. Чим неко прича са неким другим, мораће да користи и неке речи којима ће описати оно што ради, а што би у овом случају биле енглеске речи.
Невезано од очувања језика, видим да у тексту, у одељку о ставовима о предностима локализације, недостаје једна веома важна ставка:
Stavovi o prednostima lokalizacije
1. Demokratizacija jezikâ
2. Ugodan osećaj pri korišćenju softvera na maternjem jeziku
3. Čuvanje jezika
4. Motivisanje i opsluživanje kompjuterskih početnika i korisnika koji se ne služe engleskim jezikom
5. Коришћење компјутерских програма.
Душица можда никад није видела корисника који на поруку попут „Warning! This file may contain a virus! Are you sure you want to open it?“ самоуверено кликће на „Yes“, али ја јесам. Људи који не знају енглески језик могу да науче шта значи „Open“ и „Save“, могу знати где да кликну кад желе нешто да ураде, али не могу исправно реаговати на неку неочекивану ситуацију, а таквих може бити много, а да сами науче да користе неке додатне могућности програма у којима раде је у домену научне фантастике. Од изгубљеног рада, преко ширења вируса̂, до сталне потребе за неким ко ће да им помаже, сметње које такви корисници имају су бројне, а могу се у великој мери предупредити — коришћењем превода.
И за крај:
A lokalizacija bi ponudila kvalitetnija rešenja kada bi država učinila nešto da pokrene koordiniran rad na svim projektima, u koji bi se uključili i ozbiljniji (lingvistički) stručnjaci.
Мада свакако да бих изузетно волео да ми оно што добровољно радим буде још и плаћено, ову понуду бих одбио. Нажалост, чега год су се држава и озбиљнији стручњаци дотакли, упропастили су га, тако да бих молио да ову област заобиђу.
Tags: локализација, политика
> Нажалост, чега год су се држава и озбиљнији стручњаци
> дотакли, упропастили су га, тако да бих молио да ову
> област заобиђу.
Само кратак коментар: не слажем се са овом констатацијом у оваквом облику, зато што она зависи од дефиниције појма „озбиљнији стручњаци“. Другим речима, зависи од тога да ли тај појам схватамо иронично или озбиљно.
Наравно, ја не могу да подржим рад тела као што су Одбор за стандардизацију српског језика и Вокабулар.орг, управо због тога што намећу њихов новоговор о коме Ти пишеш. Павле Ивић је био један од родоначелника тог новоговора. Подсетићу само на чињеницу да се ради о човеку који се залагао за то да се ијекавица избрише из српског језика, а србисти (и Вокабулар.орг) данас његов рад дижу у небеске висине и заснивају свој језик на његовим идејама.
Евидентно је да се тај новоговор нарочито „прима“ (да не кажем „намеће“) од 2000. године. Дође ми да се уштинем, да проверим да ли сањам. Као да су људи доживели колективну амнезију и преко ноћи почели да говоре програмски (не мислећи притом на програме рачунарске врсте).
Зато се махом трудим да игноришем „студије“ оваквог типа.
Нећу да помињем имена, а и нисам довољно упућен у језичку политику да бих могао да ти конкретно одговорим. Али опште су познати пројекти (речник, национална енциклопедија…) на којима су се држава и озбиљнији стручњаци ујединили у нерађењу ничега за велике паре.
Ово иначе није било „ad hominem“ (човек одавно више није жив). Ја сам против _идеја_ које је заступао, а које опстају. Ијекавица је само пример.
Поседујем неке књиге у којима се ставови те „школе“ аргументовано побијају.
Nikola,
Hvala na komentarima.
Nisam samo sigurna da je tebi, a i drugim čitaocima, jasno da sam u ovom tekstu pokusala da sistematizujem stavove govornika, a ne svoje stavove. Ovo je bio deo mog master projekta (nisam htela da se hvalim:)), za koji je urađena anketa na 200 govornika srpskog jezika (100 studenata Filološkog i 100 studenata više tehničkih fakulteta). Dakle, ako nešto nedostaje, to je zato što to niko od njih nije pomenuo. I obrnuto, ako misliš da je višak – to se nalazi u radu jer nisam imala pravo da ga izbacim.
Rado ću prokomentarisati i neke tvoje komentare pojedinačno, ali želim da te pitam da li to treba da ti posaljem poštom ili da sve ovde pišem.
Takođe, moram reći da znam puno o Pavlu Iviću. To je jedini istinski lingvistički genije sa ovih prostora. Njegovi stavovi su ponekad bili šokantni, ali nikako nisu neosnovani. Ja nisam za to da se ijekavica izbaci iz standarda, ali postoje i razlozi zašto bi to moglo da se učini. No, da gnjavim.
Није ми то уопште било јасно, а сад читам и коментаре на Б92 и видим да није било ни другим читаоцима
„Ono što mi smeta je STIL pisanja: tekst je napisan tako da deluje kao stručan tekst, tj. kao da iza teksta stoji neko (ili više ljudi) ko je autoritet na ovom polju. Međutim, autor se ne poziva ni na kakve izvore; citiraju se neka istraživanja, neke polovine i tri četvrtine, a nigde se ne navodi ko je radio ta istraživanja (kojom metodom, na kom uzorku, kada…).“
Надам се да ћеш објавити рад на Интернету кад га завршиш, јер бих веома желео да га прочитам, а за докторат придодај још 200 људи који програме користе на свом радном месту, разних профила
Слободно можеш коментарисати овде.
Ето живог примера деификације П.И. о којој говорим. :-S
Професор Радмило Маројевић је у својим књигама растурио све ставове Павла Ивића и осталих ивићеваца.